Факс
Едуард Лимонов
Тако ми се није одлазило! Претпоследњег, како се после испоставило, дана мог боравка у планинској побуњеној републици још нисам ни помишљао на одлазак. Заузели смо један насељен пункт, «насеље градског типа», што би се рекло у Русији. А у ствари, градић Н. И пошли да тражимо факс. Ја, Славко Кошевић и још двојица мојих колега из одреда војне полиције. Ствар је у томе што сам хтео да пошаљем репортажу за московски лист «Советская Россия», с којим сам сарађивао од јануара 1991. године. Уобичајени пут слања текстова из српских ратова био је: наћи неког ко путује у најближи мађарски град, дати му коверту са чланком и адресом на коверти — експрес пошта је из Будимпеште ишла нормално, и за недељу дана, а некад и пре, текст је могао бити на столу главног уредника Валентина Чикина. Слање факсом тих година за мене је било нов и неопробан начин за достаљање мојих репортажа из даљине. Срби су били савременији него ја.
— Зашто да шаљеш чланак у Будимпешту, можемо га послати факсом директно одавде — рекао је Славко. И пошли смо да тражимо фирму која има факс.
Натоварени оружјем, чизмама дижући прашину, страшног изгледа, ишли смо улицама окупираног градића с већинским, очигледно, хрватским становништвом. И свраћали у сваку «фирму». Сећам се да су то биле претежно грађевинске фирме. Југословени су стручњаци за грађевинарство, и онда и сада. Граде по читавом свету и нису скупи. Било да су Срби, било да су Хрвати — суштински су сналажљиви, предузетни Јужни Словени, урођени кријумчари, весели прекршиоци закона. И за време бојкота Срби су возили цистерне бензина из Европе преко Мађарске, тобоже у Грчку или Македонију, са фалсификованим документима. У ствари, тај бензин, наравно, није стизао до Грчке него је ишао право у резервоаре српских тенкова и оклопних транспортера. Ја ово додајем зато што су тих година факсови били иновација и у Француској, али су их предузимљиви Југословени већ својски користили. Лупајући чизмама и звецкајући оружјем, свраћали смо у све приземне канцеларије фирми покореног градића и тражили факс! У трећој фирми смо успели. Пошто су се љупке секретарице страшно уплашиле нас, бруталних војника са смрдљивим и грубим оружјем, опустише се чим су сазнале шта тражимо.
— А, фотокопир!— биле су срећне. И сама помисао да тим језивим окупаторима треба једино факс, да неке своје дивљачке папире пошаљу негде далеко. Само факс. Неће силовати нас, нежне секретарице, нису дошли да убијају и отимају имовину него им се ћефнуло — да шаљу неки варварски текст у Москву. У варварску Москву. Тек толико.
Понудише нам да седнемо. Звецнули смо и лупили аутоматима о под, од чега све три лепотице задрхташе. Понудиле су нам кафу. И донеле је мешајући својим цивилним задњицама, утегнутим у панталоне, пред нашим војничким очима.
Не може се рећи да смо остали равнодушни према девојачким задњицама. На територији касарне, близу нас је била зграда болнице. Болницу је опслуживао голем женски колектив, па су војници увече врвели око болничке зграде као пчеле око кошнице. Осим тога, у самој касарни су служиле и стално боравиле солдатуше — здраве, често лепе српске девојке, иначе, Српкиње су веома лепе. У Србији има кудикамо више лепотица него у Француској, која је пет пута већа по броју становника. Али, то су све биле наше девојке, медицинске сестре и солдатуше, већина њих имала је сталне момке-војнике. А овде, у офису туђе фирме, поред нас трчкарају туђе младе женке, које изазовно миришу на парфеме и, можда, први јутарњи секс. У сваком случају, од једне, оне што нам је донела кафу, јетко се осећао јутарњи секс. Верујте ми. Само мушкарци без жена, мушкарци из касарни и из затвора могу нервно, осетљивим носом, ухватити тај мирис жене у којој је пре неколико сати био мушкарац. Затвореник или војник с одвратношћу удише, али ипак тражи тај мирис у собној атмосфери. Истрчавајући пред руду за десет година, сећам се како ми је почело суђење у лето 2002. године у Саратовском обласном суду. Како су обезбеђивали нашу сарадницу Нину, која је робијала поред ћелије у којој су држали нас, петорицу мушкараца. Нину су чувале јаке девојке полицајке. Једна од њих, просто кобила једна, седела је без чарапа, коленима према мени, и од ватришта из њеног међуножја до мене је допирао медвеђи мирис узбуђене женске природе: фуј, фуј! Још не могу да се сетим тог мириса, а да не задрхтим. Био сам срећан кад су дежурале друге две полицајке, те су носиле хулахопке.
Па, ето, седимо у фирми. На папиру сам написао број факса новина «Советская Россия» и најстаријој, кратко ошишаној девојци крупних тужних очију дао моје листове. Све руком писане. Сећам се, тамо је било једанаест страница. Отишла је у собу у којој им се налазио факс апарат. И задржала се. За то време сркали смо кафу. Славко је одобрио кафу. Гњаватор војник Јокић је сместа грунуо бомбастим говором о томе да нас могу отровати ови ђавољи Хрвати. Међутим, грувао је своје филипике против хрватских девојака и кафе, а није престајао да халапљиво пије ту кафу. На Балкану је кафа увек добра, у крајњем случају није лоша. Осећа се турски утицај. Мада сам присталица тог напитка и пијем га на хектолитре, никад не скувам добру кафу. Зато користим апарат «занзибар». Он кува боље од мене.
Седимо, чекамо, најстарије девојке још нема. Најзад излази, бледог лица, држи моје листове, руке јој се тресу.
— Ваше документе — каже — не могу да пошаљем зато што је тамо, у Русији, у Москви, факс стално заузет.
И почиње да дрхти. А на другим вратима стоје друге две девојке службенице. Стасите, крупније од војника Јокића — сисе, задњице, углавном моћне, високе животиње — све су замрле, занемеле. Очигледно, врло су уплашене. Сад ће их окупатори извести у двориште и стрељати због саботаже.
— Славко, смири их — кажем.
— Хрватска саботажа!— диже глас Јокић.
Пошто је српскохрватски језик — и српски, и хрватски, само стотинак речи су, можда, чисто хрватске, службенице несрећне фирме све више бледе. Јер су све разумеле.
— Шта да радимо?— пита Славко.
— Нека проба још једном.
— Нека — каже Славко.— Добро би било да једемо. Али командант је наредио да не узимамо ништа од њих, заиста трују. Можда попијемо, Русе? Тешко да ће нам отровати шљивовицу.
— Имате ли шта за јело уз кафу?— пита Славко.
— Пециво — одговара једна девојка.
— Добро — каже Славко.— А шљивовица?
Девојке се згледаше.
— Имамо — каже најстарија.
— Онда је донеси уз кафу, што стојиш?!
Старија одлази у дубину офиса.
— Хрватска саботажа!— узвикује Јокић. Синоћ ми је признао да је због мене доспео у наш одред. Он је студент-филолог и тобоже зна руски језик. Зато су га прекомандовали код мене, превели га из друге чете. Јокић је тако исправан, тако убеђен, тако Србин, нема му равна. Што се тиче језика, иако Славко не зна руски, ја и он се разумемо више него што разумем Јокића. Јокића не бих назвао лошим човеком него демагогом. Војник-демагог. Често заузме позу па почне да објављује прописане истине. Можда само за мене?
Најстарија долази са послужавником, на њему су три чашице. Ставља их уз наше шољице с кафом, сваком.
— Живели!— диже Славко своју чашицу.
Лицемер Јокић не чека. Истина, он је омирисао своју чашицу, пре него што је испио.
— Покушај опет, жено!— командује Славко. И пошто је узео са стола моје листове, пружа их најстаријој. У обраћању својим медицинским сестрама у болници и другарицама-војницима, Славко користи реч «сестра». Али, овде јој не можеш рећи «сестро». Непријатељ, каква сестра… Најстарија се креће већ спокојније и успореним покретом узима листове од Славка. Излази. Две остале фемале и даље стоје на вратима. Ишчекујемо. Минуте откуцава електронски сат на зиду. Тек што је атмосфера опуштена шљивовицом, опет почиње да се усијава, у складу са тим како у офису, куда је отишла најстарија, нешто шкљоца, зуји и до нас допире шуштање хартије.
Устајем, јер ми је то већ неподношљиво. Већ се осећа одмах неколико напетих поља која притискају све нас. Прва напетост: између мушкараца и жена. Апсолутно непознатих у затвореном простору. Друга напетост: између зараћених народа — Хрвата и Срба. Још једна напетост између наоружаних мушкараца и туђих жена, које се у целини налазе у њиховој власти. Додатна напетост настала је као резултат употребе алкохола. Ситуацију заоштрава чак и минимум алкохола. А ми смо попили по чашицу на празан стомак. Устајем покушавајући да срушим окамењену реалност.
— Хоћу да видим како се то ради, како се шаље факс — обраћам се Славку и Јокићу.
Још нисам сасвим исправио колена, а видим како Славкова рука креће ка бедру девојке која је пред њега стављала свежу чашу шљивовице, али се није спустила на бедро. Рука је махнула, помогла је Славковом телу да устане. Упутио се за мном. Да види какао ради факс или је и он осећао исто што и ја, хтео је да наруши нашу неумољиву колективну карму?
У том офису сам први пут видео факс. То је био малтене први модел те машине из фирме Рапабошс. Једно компликовано поштанско сандуче са две рупице. Најстарија девојка је дигла поклопац факса, као хаубу на аутомобилу, и покушавала да одатле извуче један од мојих листова. Други је, погужван, био на столу. Остали су стајали тамо, у свежњу. Најстарија нам је била окренута боком. Када смо ушли, погледа у нас. У очима су јој биле сузе. «Војници не цвељају децу» — помислио сам.
— Није страшно — рекао сам.— Колико страница сте успели да пошаљете?
— Две — рече најстарија јецајући.— Само две. Факс је код њих, у Москви, на аутомату, али прима само по једну страницу. Трећа се заглавила и, кад сам је вадила, поцепала се, е-е-е — и заплака.
— Није страшно — рекао сам — преписаћу је поново. Смирите се.
Али, она се није смиривала. Њена леђа у танкој блузици су се тресла од уздржаних јецаја. Неочекивано сам је помиловао по леђима.
— Смирите се — рекао сам.— Седите. Попијте воду.— И још једном сам је помиловао. И истог тренутка схватио да то нисам смео да учиним. Јер су из топлих леђа те девојке (по изгледу, било јој је 28 година) у моју руку ушли њена беспомоћност и њен страх. Улазећи кроз мој длан у мене, њена беспомоћност и страх побудише у мени жељу. Одгурнуо сам је.
— Седите!— наредио сам и подметнуо јој канцеларијску столицу под колена.— Попијте воду! Славко, дај јој воде!
— Немојте да хистеришете!— рече Славко. Био је врло љут. Ја сам га већ познавао довољно да схватим да је љут.
— Можда би требало да одемо?— рекао сам.— Нека иде дођавола текст. Ионако није вест него репортажа, дан пре, дан касније… није велика разлика.
— Послаћу га — устаде најстарија. Устајући, ухвати се за моју руку.— Све ћу послати…— Снажно ми повуче руку на себе, и моја рука јој додирну груди. Груди су јој биле изазовне и изазовно се заљуљаше. Махинално ми паде на памет да не носи грудњак.
Одскочих од ње. Био сам сигуран да она није крива што је моја рука дотакла њену дојку. А још мање ја. Али су се додирнуле. Требало је што пре да се повучемо одавде, иначе ћемо ући у блиске односе, какве је најбоље избегавати. Ипак је ово рат. Ипак смо ми непријатељи. Ипак је наша страна наоружана до зуба. Ипак смо ми мушкарци, а оне девојке. Окупирали смо њихово насеље градског типа. Имамо неограничену власт над њима.
Из суседне собе се разлеже звук налик на шамар, а затим је полетела столица. У трену смо упали тамо. Јокић је држао аутомат уперен у девојку. Девојка је рукама покривала своје сисе, ипак покривене блузицом.
— Хрватска кучка — рече зајапурени Јокић — провоцирала ме. Дигла блузу и показала ми своје лубенице.
— Лаже!— цикну девојка.— Навалио је на мене и хватао ме за груди!
— Прекини!— повика Славко.— Смирите се сви!
Мени је рекао:
— Узмите листове па идемо одавде! Живље, капетане!
Вратио сам се факсу, зграбио своје листове и изашли смо из офиса фирме. То није било тешко учинити јер се фирма налазила у приземној згради. Брзо смо, у муклом ћутању, ишли улицама тек освојеног насеља. Немајући појма идемо ли правим путем.
Касније су ми у Москви, у листу «Советская Россия», показали две странице моје репортаже. Странице су биле црне, а текст једва видљив. На питање зашто им нисам послао цео текст, одговорио сам: «Нисам успео, почела је борба». Говорећи то, гледао сам на страну.
Са руског превела Радмила Мечанин